Studentski život -
30.11.-0001.

Da li je stvar u tome što smo mi sa dvadeset i kusur godina već stari, ili se svet modernizuje tolikom brzinom da već mi možemo reći onu čuvenu rečenicu „ U naše vreme to nije bilo tako“?
Hajde da napravimo osvrt na neke stvari i događaje kojih smo bili svedoci a polako postaju istorija. Mi smo imali detinjstvo. Sa Brankom kockicom, valjanjem po blatu, igranjem u pesku, bili smo napolju ceo dan. Sećam se da nam je baba od moje drugarice svima mazala hleba, margarina i šećera, osim meni koja sam jela sve to sa soli. I ništa nam nije falilo. Čekali smo u redu da kupimo šećer i ulje za komšinicu koja nam je obećala Rumenka svima, iako nam mame nikada nisu dopuštale da jedemo taj „ledeni“ sladoled. Skupljali smo siću za Žele zeku. Igrali smo fudbalice po travnjacima a ne po kućama. A hit je bila sega meda drajv, sećate li se Sege i Super Maria? Kod nas u kući izbijala bi tuča ko će prvi da igra, da nađe magični pasulj i oslobodi princezu. Meni je baba kupila na buvljaku u Subotici tetris koji govori, i bila sam faca.
Kad smo već bili klinci, sramota je bilo imati momka dok nisi bio makar sedmi, osmi razred osnovne škole. A da ne pominjem da su nam izlasci bili do 23h, osim za ribarske kad budu pola sata duže. Tada su se veze svodile na šetnje po centru i Dunavu, sladoled u Cukiju i ništa više. Naravno, u to vreme niko nije očekivao poljubac na prvom sasatanku, a kamoli nešto više od toga i bez prvog „dejta“. Sećam se da sam svog prvog „ozbiljnijeg“ momka imala na kraju osmog razreda. Tad smo izlazili u Brodvej, seća li se iko tog mesta? Jedno veče dopratio me je do ćoška moje ulice i kada je tražio moj broj, izdiktirala sam mu svoj fiksni telefon. On ga nije zapamtio i našao me je uz pomoć imenika. Da, tada, u naše vreme, još nisu bili rasprostranjeni mobilni telefoni. Sećam se da sam svoj prvi telefon dobila u prvom srednje, bio je to neki Alkatel sa narandžastim displejom. Pošto je kredit tada bio pravi luksuz, kao i sam mobilni, ja sam svoj menjala sa drugarima za njihov ručni sat koji može pod vodu. Bilo mi je zanimljivije da gnjurim sa njim po Dunavu nego da se dopisujem sa fudbalerčićima koju su tada bili hit među devojkama mog uzrasta. Ta trampa trajala je nekih mesec dana a posle toga su meni pisale neke Maje, Anite i Dragane, a ja im objašnjavala da je trampa gotova.
Mi smo se u moje vreme vozali po kraju biciklima, potrpamo se i po paktregerima i u vožnju.  Mislim da tada još uvek nismo ni znali šta je skuter, mi smo volele momke na apencima koji su sami „budžili“ svoje mašine.
I mi ćemo jednog dana, neki možda uskoro, imati svoju decu, i treba da se zapitamo kakvo detinjstvo mi želimo za njih. Detinjstvo kakvo smo mi imali, ili smatramo da je lepo detinjstvo ako kupimo detetu mobilni već od zabavišta, ako mu dozvolimo da napravi profil na fejsbuku već u trećem razredu i ako ga svakodnevno izlažemo lošem tv programu koju uopšte nije pogodan za decu.
Da li je za sve to stvarno kriv razvoj tehnike i tehnologije, i nemoguće je više vratiti ona „naša“ vremena ili je sve stvar do pojedinca? Gde je nestala ta dečja naivnost i neiskvarenost, gde su se izgubile prave vrednosti kojima treba učiti svoju decu?

Bienne Maja

Komentari
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.
Postavi komentar