Studentski život -
20.05.2005.

Kada mladi ljudi iz maloga grada dođu na fakultet u veliki grad, obično se javljaju dve vrste promena u ponašanju. U prvu grupu spadaju oni koji odjednom, posle 18 godina života u Apatinu, mrze taj grad i tu zadrtu sredinu, sasvim lako prihvate lalinski govor i novosadski fenseraj. Obično planiraju da se nikada više ne vraćaju kućama. Takvi se prvi vrate. Oni drugi jedva čekaju da završe fakultet i da se vrate Apatinu jer ih ovaj veliki, neprijateljski grad užasno nervira. To sve zavisi i od grupe ljudi sa kojima se družite. Oni koji su na svojim fakultetima imali nekoliko svojih, uglavnom su se držali te apatinske ekipice i tek po kojeg drugara iz nekog mesta sa strane. Potpuno neotvoreni za širenje svoje liste prijatelja.
Na mom smeru ja sam jedina koja je iz Apatina, čak je iz Bosne i Hrvatske bilo makar po njih dvoje, samo ja sama. Mislim da to ima svojih prednosti, ako ništa, po svim krajevima Srbije i Bosne imam kod koga da prespavam.
Na žurnalistici nas ima raznih, od originalnih lala, preko mnogobrojinih nacionalnih manjina, do originalnih (čitajte lenjih) crnogoraca. Za mene su uvek mislili, na osnovu mog naglaska, da sam iz Bosne. Džaba njima i moja lična karta i sve. Na jednoj žurci su me čak napali neki Bosanci kako se ja stidim što sam iz Bosne pa zato govorim da sam iz tamo nekog Apatina. Na kraju sam odustala od objašnjavanja.-Da ja sam iz Bosne, iz grada koji se zove Apatin. To je sasvim ok prolazilo. I tako niko ne zna gde je moj grad, tek kad im kažem da se Jelen pivo tamo proizvodi, onda klimnu glavom u stilu da, da kako ne bismo znali gde je to. Nije to bio slučaj samo sa mnom, i ostale drugarice iz Apatina su imale taj problem. Kad se sastanemo onda prepričavamo kako su nas kolege zezale zato što mi kažemo Jel'na, Mil'ca, stol'ca, pol'ca. Na uvodnim predavanjima profesori uvek traže da se predstavite, i ja sam uvek bila predstavljena kao ona iz Ap'tina. Šta ću kad sam ekonomična osoba, štedim i slova.
U prvoj godini morali smo da akcentujemo reči, pogađate-sve sam pogrešno izgovorila i akcentovala. Nemoguće da ja jedina na svetu kažem bic'klo, a svi ostali bicikli ili bicikl.
Moram da kažem da taj naš specifičan govor i nije tako loš, možete da se svrstavate u koju god nacionalnost želite, a svi će vam verovati. Takav dijalekat dobro prolazi i kod momaka, nekako smo im egzotične. Niti smo prave one tvrde Bosanke, niti smo obične cure odavde kojih ima na svakom koraku. Sad je moj zaštitni znak to što sam Bi'ne Maja iz Ap'tina koja sedi na stol'ci sa nogom na pol'ci i piše ovu kolumnu za vas.


Komentari
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.
Postavi komentar