lokacija: Apatin
objavljeno: 11.01.2018.
Autor: Jelena

Potresna priča iz našeg komšiluka

Društvo

Zlatko Cvetnić rođen je u Svilojevu 1978. godine. Ovaj nesrećni čovek živi u potpuno oronuloj kući koja je oko 4 km udaljena od Sonte, a koja čak nije ni njegova. Uslovi u kojima živi verovatno su nezamislivi prosečnom čoveku. Bez struje, bez vode, bez ikoga ko bi mogao da brine o njemu. Sakuplja stare kartone ne bi li se bar malo ogrejao u ovim hladnim zimskim danima. Jede što mu udele u selu, malo starog hleba ili drugog peciva. Povrh svega, Zlatko je i bolestan, a nema za lekove...


- I to malo što pojedem, ne prima mi se, a da izvinete, osetim kako mi iz pluća počne smrdeti. Bio sam danas kod jednog čoveka malo raditi. Jedva sam hodao, pa mi je dao dve tabletice da popijem. Zahvaljujući tome, uspeo sam malo da se smirim i odspavam, kako ne bi osetio bol u nozi. Nekad se počnem i kočiti od bolova, jada se Zlatko.


Ponekad popije kafu, onako suvu zamuti sa hladnom vodom, jer nema gde da je skuva.


- Nekad sam živeo bolje. Radio sam, pa sam mogao i da zaradim neki dinar. Ljudi su me zvali. Sad sam bolestan i više niko me ne zove. Odem do sela da uzmem malo vode, neko mi od meštana da malo da pojedem i to je to, priča on.


Zlatko ima majku, a koja se, prema našim saznanjima, više puta udavala, izrodila još dece i njega se odrekla. Iako ostavljen od svih, bez igde ikog, ovaj čovek je sačuvao mesta u svom srcu za ljubav. U njegovom trošnom prebivalištu žive čak 4 mačke o kojima brine. Za njih se uvek nađe hrane i vode, pa makar on nemao...
- Imam 4 mačkice. Čak i spavaju sa mnom. Imao sam nekad i psa, ali više nije živ, priseća se Cvetnić sa tugom u glasu.


Zlatka je zdravlje potpuno izdalo. Nije ni čudo, s obzirom na uslove u kojima živi. Verovatno se bar od letos nije ni skunuo, ni izuo, a kamoli okupao.  Kaže da bi voleo da se izleči. Možda bi tada mogao raditi... Pitali smo ga čega je najviše željan.
 

- Ne pijem i ne pušim. Najviše volim kuvano, supu i paprikaš. Nekada sam kuvao, sad nemam uslove za to. Ne pamtim kada sam pojeo nešto kuvano, govori sa knedlom u grlu.


Na kraju ove priče postavljaju se pitanja: Da li je moguće da jedan čovek živi ovako u našem komšiluku? Da li smo isuviše opterećeni sopstvenim brigama koje nisu ni upola teže od njegovih, pa zatvaramo oči pred ovakvim stvarima?
,,Budimo ljudi'', rekao je svojevremeno Patrijarh Pavle. Vreme je da zaista budemo ljudi i pokušamo pomoći ovom napaćenom čoveku. Hajde da svi zajedno uradimo nešto za njega.
 

Komentari

Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.

Povezane vesti

Puno je bilo do sada reči o podvigu umetnice Ane Tudor koja živi na relaciji Sonta - Hvar....

Na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za regionalni razvoj, međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, opštini Kula odobren je projekat „Program...

Kancelarija za lokalni ekonomski razvoj opštine Kula je zajedno sa svojm partnerima izradila radnu verziju Sektorske strategija ruralnog...

Uroš Kalinić ima 14 godina, završio je sedmi razred osnovne škole i o njegovim uspesima već smo i...

Tokom letnjih i prolećnih dana, pri povoljnom vremenu, imate mogućnost da uživate u čarima Specijalnog rezervata prirode vozeći...

Najuspešniji maturanti osnovnih škola u školskoj 2017./2018. godini otputovali su na desetodnevno nagradno letovanje u Mađarsku. Nagradno letovanje...