У раним јутарњим часовима 6. априла 1941. године, започео је масивни напад нацистичке Немачке на Краљевину Југославију.
Нападом је Југославија увучена у Други светски рат, иако су југословенске владе, и пре и после пуча 27. марта, свим расположивим средствима настојале то да избегну.
И пучистичка влада Душана Симовића, такође је покушала да избегне рат, чак је и признала акт потписан 25. марта у Бечу да ће поштовати обавезе које је претходна краљевска влада потписала.
Немачка и њене савезнице Италија, Бугарска и Мађарска, Краљевину Југославију су напале без објаве рата.
Колико се зна, у ваздушним нападима на Београд који су започели око 06.30 сати, и трајали, у више налета, током два дана, учествовала су 484 немачка ваздухоплова, од чега 234 бомбардера и приближно 120 ловачких авиона.
Прецизан број жртава никада није утврђен, најчешће се узима да је било 2.274 погинулих.
У Београду је у ваздушним нападима уништен велики део стамбеног фонда, објекти инфраструктуре, али и бројни објекти културе и храмови. Посебно је трагична судбина националне библиотеке.
Већ у првом, од укупно четири таласа бомбардовања, тог дана страдала је зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу. Старо здање библиотеке захватио је пожар који није угашен.
У пожару је тада изгорео фонд библиотеке од око 350.000 књига, укључујући и бројне рукописе и разне старине. Био је то великим делом ненадокнадив губитак.
Априлски напад на Југославију био је одмазда за 27. март 1941. када је оборена влада и намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић.
Влада Цветковић-Мачек је два дана раније, у настојању да некако одржи земљу ван ратних збивања, а после бројних притисака и условљавања из Берлина, 25. марта 1941. у Бечу, потписала протокол о приступању Тројном пакту.
Уследиле су, у Београду, и другим градовима земље 27. марта 1941. масовне демонстрације, као израз подршке пучу, и западним савезницима. Највећи део српске културне и политичке елите одушевљено је подржао пуч 27. марта, као и врх СПЦ, на челу с патријархом Гаврилом Дожићем.
Уследио је напад на Југославију 6. априла. Заправо, напад је почео током претходне ноћи на простору Ђердапа.
Београдску владу је о часу напада претходно обавестио, сасвим прецизно, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину пуковник Владимир Ваухник, врхунски обавештајац.
И поред херојског отпора на више нивоа, посебно ваздухопловаца, однос снага и општи положај Југославије је био такав да је отпор углавном био безизгледан, посебно имајући у виду да су немачке трупе продором из Бугарске муњевито заузеле вардарску долину па је повлачење према Грчкој, по узору на ситуацију у Првом светскм рату, онемугућено. А и Грчка је окупирана до краја априла, поред чињеница да се с Грцима паралелно борило 62.000 британских војника.
Југословенска војска капитулирала је 17. априла.
