Slike sećanja Alise Salopek: Vreme povratka
Autor: 11
11.08.2015.

Prosto i ne primetih kako je proletelo vreme od moje poslednje slike sećanja na ovom blogu. Kao da su one obične i svakodnevne životne situacije i mene odvukle u "neke druge vode", zaboravljajući da sam nekad sebi obećala da neću prestajati da pišem, šta god da me od toga odvuče i koliko god daleko bilo.
Izgleda da preko mnogih svojih obećanja olako prelazimo. Opravdanje je uvek u onom: "posle ću", ili "nemam sad vremena, a ni volje ni inspiracije"...
Mada je svega bilo dovoljno.

Možda je bilo potrebno samo pitanje urednika: "hoćemo li nastaviti?", i slike sećanja na one utorke u kojima su vas dočekivale moje priče, počele su da lebde pred očima. One slike iz detinjstva, koje darivah vama na čitanje i čuvanje od zaborava.

Istu rečenicu da, "prosto i ne primetiš kad proleti vreme!" - rekoh i prijateljici pri ponovnom susretu sa njom, a koju nisam videla još od prošlogodišnjeg Kirbaja! A eto, izgleda da je Kirbaj i vašar u Sonti pravo vreme i mesto da sretnete sve one koje iz ko zna kojih razloga inače ne možete da sretnete; ili zbog kilometarske razlike i života na četiri strane sveta, ili zbog sve veće jurnjave i borbe za opstankom, Kirbaj dođe mesto susreta svih onih koji su svojevremeno otišli iz sela "trbuhom za kruhom". I ne samo susreta sa dragim ljudima, već i mesto i vreme povratka. Povratka svojim rodnim kućama, roditeljima, prijateljima, sobama koje smo delili sa braćom i sestrama i dvorištima u kojima smo se igrali.

Kirbaj je i vreme mog povratka slikama sećanja.
Neću vam ovog puta preneti neku sliku iz nekih prošlih Kirbaja, niti ću vam opisivati onaj osećaj kad vas sećanje vrati na vreme kad ste radosno poskakivali kraj mame ili tate, i vukli ih od jedne do druge tezge, ne bi li vam kupili baš tu igračku, tu haljinicu, šarene bombone, šećernu vunu ili šta već može dečja želja da smisli. I kad vam je u grudima srce srećno poskakivalo dok ste kući nosili dobijenu lutku, ili koju drugu igračku, i to u rukama, da svi vide, a ne u nekoj kutiji ili kesi. Niti ću vas podsećati na onaj ukus istopljene šećerne vune na vašim usnama, i zalepljene kose po licu. Ili kako ste sedeli na konjiću na ringišpilu, i radosno mahali roditeljima, bakama ili dekama, koji su vas kraj ringišpila čekali i pratili svaki vaš krug. O svemu tome pisala sam u priči od prošle godine (pročitajte OVDE).
 
Mnogo toga se za Kirbaj ne menja. Sva gužva oko vašarskog dana, ostaje ista. Možda smo drugačiji samo mi. Bogatiji za ono vreme od jednog do drugog Kirbaja.


Komentari
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.
Postavi komentar