Slike sećanja Alise Salopek: Jela
Autor: 11
30.03.2015.

Verovatno je mnoge, one slučajne prolaznike, ili one koji su se u Sonti našli u večeri i noći u subotu koja je za nama, a nisu Sonćani i ne znaju za taj seoski običaj, iznenadila pojava ljudi obučenih u belo, odnosno s plahtama preko glave kako šetaju selom s kandžijama iliti bičem u ruci. I ne samo da šetaju ulicama, već trče za decom, koja ih zadirkuju i gađaju kokicama ili pokvarenim jajima.
 
Ovaj običaj, koji se zove "Jela" održava se svake godine u subotnjoj noći nedelju dana pre katoličkog uskrsa, odnosno na "Cvitnu subotu", kako se u selu kaže.
Sonćani znaju da su te osobe u belom "Jele". I znaju da "Jele" neće na odrasle bičem ili kakvim prutom, štapom, lancima ili šta su već ponele, već samo na decu koja im prkose i pevaju pesmicu, koja ide, čini mi se ovako (ipak sam davno bila dete, u sećanju mi je ostao samo jedan stih te pesme): "O, Jelo, Jelo! Spale gaće sa krmače! O Jelo, Jelo!" I ta pesma se čula sa svih krajeva sela, kao i dečja cika, vriska i galama, kad bi ih "Jele" stigle... Jaoj onom kog bi "Jele" dohvatile.

Još uvek mi pred očima stoji slika kad smo sestra i ja stajale na ulici pred kućom, s kesom kokica, i čekale "Jele". Nismo smele da idemo u neke druge ulice, jer je mama rekla da su "Jele" opasne i da možemo biti samo pred kapijom i kad naiđu "Jele" da se možemo brzo skloniti!

"Eno Jele!" – uplašeno rekoh sestri. – "Bež'mo unutra!"

"Ma gde? Te su daleko... Vidiš da su tek kod "Veterinara"! Možda i neće ovamo." – hrabrila je sestra i mene i sebe!

A stvarno su bile tri "Jele" na ćošku kod "Veterinara".

"Hajde da im pevamo da dođu! O, Jeloooo!" – počela je sestra da doziva "Jele" – "Spale gaće sa krmače, o Jeloooo!" – nastavljala je da peva.
 
Stvarno "Jele" krenuše prema nama. A meni srce sve jače počelo da udara!

"Šta ćemo kad dođu bliže? ’Ajde, idemo unutra!" – uplašeno sam je molila da se sklonimo, jer sam videla da su te "Jele" baš opasno izgledale sa onim lancima i kandžijama u rukama. A još su nam bile sve bliže.
 
"Ooo, Jeloooo!" – sestra nije prestala da prkosi "Jelama".
 
Onda je u jednom momentu samo rekla: "Brzo, beži u dvorište, evo Jele!" – i ja potrčah za njom koliko me noge nose. Nisam stigla ni da vidim gde je ta "Jela". One tri i nisu bile tako blizu da bi sestra tako pojurila sa puta u dvorište.

"Evo je tu, ide od baba Martine kuće, sad je do Kozonjine. Čuješ joj korake?!" – govorila je zadihano zatvarajući kapiju.

Od svog i njenog ubrzanog disanja nisam ništa čula. Osim udarca kandžije po kapiji.

"Jela" je ošinula po našoj kapiji i otišla dalje. Kako bi tek nas, da je sestra kojim slučajem samo minut kasnije videla "Jelu" kako se šunja "ispod prozora", a ne ide putem kao one tri. Te tri "Jele" smo ispratili gledajući ih preko kapije na koju smo se popele. Ćutke. Ni sestra im više nije pevala pesmicu niti im prkosila.


Komentari
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.
Postavi komentar