Slike sećanja Alise Salopek: Naša sobica
Autor: 11
16.03.2015.

Kad smo sestra i ja imale 6 i 7 godina, roditelji su odlučili da našu, dečju sobicu, koja nema više od desetak kvadrata, iznajme tatinom mladom kolegi. Da se dečko ne muči da sa salaša dolazi u selo ranim jutrom kako bi uhvatio autobus za Apatin i na posao, a nama će dobro doći njegov novac za kiriju.

Čula sam jednom da je rekao da je vreme i da živi sam, da se osamostali i ode od roditelja, što je bio i razlog da traži sebi stan.
Roditelji su sestru i mene smestili u njihovoj spavaćoj sobi, na krevetu pored prozora, a naše stvari u mamin deo regala. Domaće zadatke radile smo u dnevnoj sobi, sva sreća pa je to bilo s proleća te smo se tešile da će uskoro raspust i po ceo dan ćemo biti na ulici, pa i nije važno u kojoj sobi spavamo.

Podstanar je odmah prvog dana u orman u našoj dečjoj sobici složio, uredno "pod konac" (videlo se da je bio u vojsci) svoje košulje, majice i pantalone. U ćošak je stavio veliki ćup sa pravom trskom sa naše "Bare", da smo jednog dana na podu zatekli puževe golaće. Na zidove je okačio postere Zdravka Čolića i Nade Topčagić, i plus jedan kalendar sa "devojkama" za svaki mesec. Doneo je i gramofon i tri kutije sa pločama zabavnih i narodnih pevača. Od "malih" ploča koje nisu više bile za "korišćenje", podstanar je, zalepivši ih na zid naše sobice napisao reč - Tito. Tako da je pored podstanara u našoj sobici živeo i Tito.

Nas dve u maminoj i tatinoj sobi nismo smele ništa da lepimo na zid, ništa u sobi da pomeramo i ništa da sklanjamo.
Pred kraj te godine, podstanar je odlučio da se oženi i da sa svojom dragom nađe veću sobu, neki stan i slobodan prostor bez gazdi i njihove dece.
Tako smo mi dobile nazad svoju sobicu.

Negde s jeseni, pred zimu, nekih pet godina kasnije, naši roditelji su odlučili da bi nam preko zime opet dobro došao novac od izdavanje sobice, te su u nju primili opet jednog podstanara. Ovog puta je to bio mladi otac jednogodišnje devojčice koji se razvodio od svoje žene i dok se ne reše papiri oko razvoda i on ne vrati majci na more, biće u našoj sobici.
Sestra i ja smo opet u tatinoj i maminoj sobi.
Na zidove sobice ovaj mladi podstanar nije lepio postere niti ploče. Njegov "hobi" su bile limenke od sokova i piva, i to prazne. Sve ih je poređao na vrh ormana. Preko cele površine. Nikada nisam stigla da izbrojim koliko ih ima, jer je često dopunjavao tu količinu.
Kada su papiri za razvod bili završeni, i kada je odlazio iz naše sobice, nekoliko meseci kasnije, poklonio je sestri i meni po jednu (praznu) limenku "Fante" i kasetu strane "disko" muzike na njoj.
Nama je vraćena naša sobica.

Pred kraj osmog razreda, a sestrinog sedmog, mama i tata su se sažalili na reči mamine koleginice, kojoj ćerka svakog jutra ustaje sat vremena ranije i po kiši, vetru, snegu i blatu ide sa kudeljare do sela na autobus do grada u školu. Tada je bila maturant, velika devojka. Mama je rekla da je dobra, pristojna, pa zna njenu majku, godinama rade zajedno. A i dobro će nam doći novac od kirije.
Posle zimskog raspusta došla je u našu sobicu. Sestra i ja na krevet u maminoj i tatinoj.
Na zidove naše sobice, pristojna devojka poređala je marame i ešarpe u svim mogućim bojama (sobica mi je tad ličila na cirkus), šešire i kape na vrh ormana a po policama po desetak nijansi raznih boja lakova za nokte, isto po deset nijansi raznih boja ruževa, dezodoranse svih postojećih cvetova i parfeme u bočicama od onih najmanjih "bugarskih" do flašica od po dva deci. Bile su tamo i kutijice sa senkama za oči, za sve vatrene "indijanske" nijanse i razne druge "sprave i spravice", koje u to vreme mog mladalačkog odrastanja ja nisam ni znala za šta služe. Osim što sam znala za šta služi upaljač i cigarete, kojih je bilo na svakom mestu u sobici. Našoj sobici.

Sestra i ja smo se tešile da će brzo proleće, pa onda i njen završetak škole i matura. I da će i ona jednog dana naći sebi dom i porodicu, kao prvi podstanar, ili će se vratiti svojoj mami, kao onaj drugi. Ili nešto treće. Ali, da će otići.
Njenim odlaskom rekle smo da je dosta - sobica je naša.
Na zidove smo polepile postere rok i heavy metal grupa koje smo slušale, na vrh ormana prazne limenke piva i kačkete, a na policama kasetofon, gramofon i gomilu ploča i kaseta tih istih pevača i grupa.
Nijedan "potencijalni" podstanar više nije hteo da iznajmi našu sobicu.


Komentari
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.
Postavi komentar