Priča o salašu
Autor: admin
02.02.2017.

Vrli novi tehološki vek nam ne ostavlja vremena za bilo kakvo"vraćanje unazad". Sve je pitanje minuta, ne više ni sata, pa svako podsećanje na bilo koji detalj iz onih vremena bezbrižnih, lakih i mirnih - mnogo znači. Sve radije i sve češće se sećamo prošlih vremena, to nas opušta, veseli, nasmeje, uz obavezan uzdah: " Eh, to su bila vremena!"

Postoje divni, prebogati pisani izvori koji oslikavaju dobar duh prošlih vremena u selima Vojvodine. Prenošenje običaja i narodnog verovanja sa generacije na generaciju definiše tradiciju, zato makar na trenutak, da se prisetimo nekoliko detalja dobre tradicije, bolje reći – Vojvođanskog blaga zvanog salaš.

Kako je nastao salaš

U Evropi se potreba za velikim količinama žita pojavila polovinom 18. veka. Baš za potrebe skladištenja i čuvanja žita prave se male ravničarske farme, ponajviše u Bačkoj, severnom i srednjem Banatu, sa pomoćnim objektima.

Ova imanja Vojvodine su udaljena od sela. Njih su gradile brojne etničke grupacije koje su od Vojvodine načinile multietničku složnu zajednicu. U južnom Banatu bili su ređi i pretežno su služili za stočarstvo (ovčarstvo), dok su u Sremu postojale male vinogradarske kuće.

Krajem 17. i početkom 18. veka naseljavanje Vojvodine je bilo vrlo neravnomerno zbog ritova i močvara.

Najviše vojvođanskih salaša "niklo" je na perifernim delovima atara, gde je tlo bilo čvršće, a izgradnjom kanala i isušivanjem nižih terena uklonile su se prepreke za gradnju većih salaša. Salaš se najčešće definiše kao kuća za stanovanje sa ekonomskim zgradama i okućinicom, u kojoj ljudi stalno ili povremeno borave i koji imaju sopstvenu poljoprivrednu proizvodnju.

Smatra se da je reč "salaš" mađarskog porekla (Szallas) i znači "smeštaj" ili "zaštićeno mesto".

Neki salaši su stari i preko 200 godina i pravi su etno-muzeji jer čuvaju stare predmete, alate i kućne potrepštine. Većina salaša je nažalost nesređena i propada, neki su napušteni.

Salašarske kuće "na lakat"

Pokušaćemo ukratko da opišemo kako izgleda prosečna salašarska kuća iz 1860-te: prvobitna salašarska kuća je neudobna za stanovanje, od zemljanog naboja, bez podruma, prizemna, s malim prozorima. Kuća je okrečena u belo i to iz dva razloga: estetskog i zbog dezinfekcije.

Često je radi lakšeg održavanja premazana masnom bojom. Pruće se koristi za pravljenje ograda za dvorište i torove, a u dvorištu se sadi voće, vinova loza, dud (za rakiju) i bagrem (za ogrev). U njoj nema vode i struje, pokućstvo je skromno, uglavnom od drveta, veoma praktično, prostrana kuhinja. I kuća i pomoćne zgrade su pokrivene trskom (pred Drugi rat i crepom).

Salaši su se sastojali iz dva dela: stambenog i ekonomskog. U stambenom delu postojale su dve do tri sobe, kuhinja i trpezarija iz koje se ložila zidana peć, sa strane je bila ostava, dok se ispred ulaznih vrata prostirala veranda. Pokućstvo salaša je zavisilo od načina života i materijalnog statusa porodice. Bilo je tu i naprava za posebne aktivnosti: hlebna peć, žrvanj za mlevenje žita, mašine za obradu lana, razboj za tkanje platna, preslica i vretena za pređu vune. Sobe su krasile svetiljke, svećnjaci, plinske lampe u uljanice, satovi, slike, skulpture i dekoracije, svete i porodične, kao i neutralne teme. Posebnu pažnju domaćice su poklanjale posteljini (perjani dušek, vuneno ćebe) i zavesama, naglašavajući dekorativni aspekt. Pogledajte na primer Brkin salaš .

U dvorištu su podizane štale za krupnu i sitnu stoku. Oni su činili onaj drugi, ekonomski deo imanja. Iza štala su bila đubrišta i zahvaljujući njima ostvarivani su veći prinosi i poboljšan kvalitet zemljišta. Čardak za čuvanje kukuruza bio je uvek na vetrometini, a ispod njega su bili svinjci.

Podizane su velike šupe za brojne poljoprivredne alatke (plugovi, sejalice, kosilice, drljače i drugo), a ispred salaša se nalazio bunar "na đeram", i kraj njega postavljao drveni ili betonski valov iz kojeg se napajala stoka. Gradnjom kuća uz pomoć opeke i čerpića, salaši postaju znatno pogodniji za život velike porodice. Ukoliko je salašar bio imućniji imao je fijaker, čeze i sanke. Gotovo svaki salašar je pravio kućicu od drveta za golubove. Dvorišta su bila prostrana, pod travom i opasana stablima bagrema i jasena.

Život jedne salašarske porodice

U uvek mnogobrojnoj porodici nekoliko generacija je živelo zajedno. Otac je bio glava porodice i on je davao naređenja ko šta da radi, kod njega je bila i blagajna. Udaljenost salaša od sela upućivala je ljude jedne na druge, međusobno su se posećivali i jedni dugima pomagali. Živeti na salašu nije bilo nimalo lako, uvek je bilo posla i poljoprivreda nije bila glavno i jedino zanimanje: salašari su bili sve - ratari, stočari, voćari, lovci.

Salaš je prvenstveno proizvodio povrće i voće za sopstvene potrebe (povrtarske biljke), ali i za prodaju (ratarske biljke). Pored toga, na salašima se gajio i veliki broj stoke za prodaju i za ishranu porodice. Na pijaci su prodavali: sir, kajmak, živinu, jaja, povrće. Za hranu proizvedenu na salašu uvek se govorilo da je najzdravija.

Greh bi bio ne spomenuti specijalitete sa salaša: pasulj sa suvim mesom, sarma, krompirača, hleb i lepinja, a nedelja nije mogla da prođe bez živinske supe sa dugačkim rezancima, kuvanim mesom sa sosom i kiflicama sa salom, štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevarom. Slanina, šunka, cigernjača, švargla, čvarci, kobasice, sir i kajmak su se podrazumevali. Nazdravljalo se uz vino i rakiju od duda.

Zimi na salašima nije bilo puno posla, tada bi domaćini obavili sitne popravke, zakrpili džakove, pleli štrange i slično. Zimski period je bio najbolje vreme za druženje. Stariji bi se okupili na nekom salašu i kartali, a mladi odlazili na prela ili se upoznavali na vašarima.

Evo dve stare izreke vrednih poljoprivrednika salašara: “ U paora crne ruke, al' bila pogača” (Bunjevačka narodna izreka. ), “Tuđe štuj, svojim se diči”.

Novo vreme menja sve…

Posle Drugog svetskog rata dolazi teško vreme za salaše. Dolaze kolonisti; osnivaju se seljačke radne zadruge (obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda po vrlo niskim cenama); država usvaja agrarnu reformu kojom se ograničava veličina privatnog poseda na 10 hektara obradive površine; vlasnici salaša masovno odlaze da žive u selima. U ovom periodu znatan broj salaša je srušen. Tako je na primer na teritoriji opštine Bečej u procesu komasacije srušeno oko 730 salaša.

Propadanje je značajno ubrzala tzv. potrošačka ekonomija koja je sve više davala primat industrijskoj proizvodnji. Nedostatak tvrdog puta, struje, telefona, dovodi do odlaska mladih u gradove, dolazi do starenja postojeće populacije koja nastavlja život na salašima. To je jedan od razloga većeg ili manjeg napuštanja salaša i njihovo propadanje. Do danas je preživeo mali broj salaša, pogotovo u svojoj prvobitnoj funkciji. Jedan, ali vredan autentičan salaš još se drži i odoleva vremenu – Čenej. Izgrađen još pre 270 godina zadržao je autentičan izgled. Na njemu nema novosagrađenih objekata, nema asfalta, modernog osvetljenja, ni skupocenog nameštaja. Svi objekti koji danas postoje nalaze se na mestu gde su bili i nekadašnji.

Poljoprivreda i ruralni turizam

Selo je nekako oduvek ostajalo po strani, bez ekonomske i socijalne vrednosti i perspektive, ali od skora, i ne samo kod nas, seoski turizam je prepoznat kao delatnost koja može stvoriti nove poslovne šanse jednog kraja. Ruralni turizam u Vojvodini postoji tek od sedamdesetih godina 20. veka. Ovaj oblik turizma je idealan za sve koje vole prirodu, seoske ambijente, gostoljubivost domaćinstva iz kog smo svi ponikli, za sve koji istinski žele da upoznaju običaje i životne vrednosti seoskog stanovništva.

Sve češći slučaj, po informacijama sajta BeogradNoću je da mladi vole da vikend provedu na nekom od salaša Vojvodine.

U Vojvodini se kao poseban oblik ruralnog turizma izdvaja salašarski turizam. Mali broj njih je renoviran i samo nekoliko porodica je danas ostalo da živi i radi na salašima. Na pojedinim salašima je zadržan klasičan vojvođanski način života, mnogi su preuređeni i prilagođeni savremenim potrebama (bazeni, sportske tereni, ribnjaci, golf tereni). Veći salaši drže konje, imaju male zoo-vrtove, etno-muzeje. Jedan od načina oživljavanja salaša u Vojvodini je svakako njihovo turističko aktiviranje.

Pre neku godinu su bile aktuelne konkretne mere: kreditiranje domaćinstava i davanje nepovratnih sredstava za investicije u salaše, specijalni planovi razvoja kojima je obuhvaćeno aktiviranje već postojećih salaša ili izgradnja i uređenje specifičnih ekološki održivih turističkih kompleksa tipa etno-sela. Opstanak salaša vidi se u još jednoj prilici. U poljoprivredi se sve više vodi računa o zaštiti životne sredine, pa se na salaše gleda kao na mesta u kojima čitava proizvodnja može biti zasnovana na dobroj poljoprivrednoj praksi.

Salaši su mesta na kojima poljoprivreda živi u skladu s prirodom i to privlači turiste. Turisti će posećivati ona seoska imanja koja su zadržala bar nešto od tradicionalnog načina života, pa sigurno i ove moderne oaze mira i tišine koje su sačuvale vekovnu tradiciju vojvođanskog gostoprimstva. Na ruralni prostor se gleda kao na mesto na kojem se mogu doživeti neobične dogodovštine, neviđena iskustva. Čini se da se salaši preobražavaju u nešto moderno i novo, zadržavajući pri tom deliće autentičnosti.

A šta je sa onim starim salašarskim načinom života i rada?

Njega čuvaju pesme Zvonka Bogdana, slike Save Stojkova i manifestacije poput "Vojvođanske tamburice". Možda vam ovaj tekst probudi tanano sećanje na vremena kada se mnogo mirnije živelo na vojvođanskim salašima.


Komentari
Vulgarni, uvredljivi i komentari u kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, neće biti objavljeni. Mišljenja izneta u komentarima su privatna mišljenja autora komentara i ne predstavljaju stavove 025info redakcije.
Postavi komentar